Ја сам се без икаквих заслуга нашао на овом месту и не знам шта пре да кажем. У сваком случају, ово је најинтересантнија књига на овогодишњем сајму књига.

            У наше време подигнут је један читав устанак против људскога говора. Ко год каже више од једне реченице, „добаце“ му да он дави, да смара, да убија. И цео језик се свео, не само на неколико речи, него на неколико гримаса. Неко је написао докторску дисертацију: „Шта значи океј?“… и закључио да не значи ништа. Сад сам видео да на овим телефонима пишу само К. А питам шта то значи? Па значи океј, а нема потребе да се ставља и О. А свака реч је светиња и није настала без разлога, и може се ставити под заштиту државе, као културни споменик.

            У наше време се чини као да се српском језику препустило да се бори сам. И онда се одједном појављују људи као што је Милан Обрадовић. И такав један човек се обратио и мени са причом о овом Пречнику и са препоруком коју је написала Ружица Левушкина. Ја сам могао само ту да додам и да кажем да поздрављам и „придружујем се поузданој речи Ружице Левушкине“ коју смо и овде слушали, и то се не може нигде друго чути, него, ево, сад и на овом штанду који се тако пророчански зове - „Прометеј“, који је објавио тај Речник, који служи на част нашем народу, и нашем језику, и нашој култури, и „он се појављује у пресудном часу и указује као насушни Речник српскога народа, а Милан Обрадовић као Богом дани, достојан син и потомак Митра Пешикана“. Запањио сам се кад ми је рекао да је то његов род, а то је био један од законодаваца нашега језика, аутор Правописа српског језика. А српски језик се сматра за најлепше језике на свету. Ја често цитирам оно што је рекао Адам Мицкијевич, велики пољски песник, када је предавао о српској народној поезији на Сорбони. Казао је да је по својој мелодиозности српски језик талијански међу словенским језицима. На њему су настала ремек-дела, настала наша народна поезија, он се потврдио, не само тај језик, него и ми сами, као народ, оправдали своје постојање на земљи. И кад он још рађа такве синове, као што је Милан Обрадовић, који је дошао из света у неко село код Ваљева и дао себи труда више него било која институција чија је то дужност, да о свом трошку и свом „раширију“ направи такво једно ремек-дело, које јесте с једне стране борба за наш изворни језик, али то све заједно може да се доживи као једна поема о језику, као једна химна језику. Како је то чудо да српски језик рађа такве људе који га чувају боље него институције које су основане да га чувају.

            Па чија је то дужност..? Француска академија има посебно само да се бави француским језиком, а тако и због тога основана је и српска академија наука, да се бави српским језиком и историјом српског народа, али то није довољно уочено… и да не проширујем ту реченицу, сами можете закључити шта бих још све могао да кажем…

            Али док са неочекиваних страна долазе такви људи и доносе таква дела, и још нађу таквог издавача, и још верује да има људи који ће то да купују, онда ми можемо да кажемо да је заиста то ипак јединствен језик, кад има такве синове и кад и у наше време се не предаје, и кад наше време брине о свакој речи и тражи да се те туђице којима су сви језици засути… – сада на свету постоји само један језик, а и тај није један него је нека редукција за неку најпростију комуникацију да говорите „океј“, супер, „вау-вау“, „гив ми фајв“. Нема више шта да причамо, све смо тиме рекли и да давимо некога са неком причом, али ниједна реч која је икад постојала није постала без разлога и увек ће се родити неко коме ће она требати, узидати је у неку песму над песмом.

            То је једно потресно дело, у нашем времену, ретко међу свим народима, и сви ти мали народи и мали језици су угрожени – а не постоје мали језици, ни мали народи, јер сваки народ је део Божјег промисла. И због нечега је на земљи. И са те тачке која му је дата треба да исприча нешто што се не види ни са једне друге, на земљиној кугли, а српски језик је такав да се овековечио. И сам Иво Андрић је казао да не постоји неко осећање које се не може изразити на српском језику...

            Могао бих о томе да вам причам данима… али само да кажем да овај Милан Обрадовић заслужује сваку похвалу и свако признање, а ова наша Ружица Левушкина, коју смо овде слушали - то што је она овде читала, то се не може чути више нигде на свету. Какву је она службу одслужила тој књизи и том језику, а нашао се и издавач Прометеј да ту књигу објави и она ће бити вечна и инспирисаће још некога да се, што каже, стави у одбрану свога језика, нарочито, да се зна да се поезија пише само на матерњем језику… Можете бити какав хоћете полиглота, знати ко зна кол'ко језика, али се поезија пише само на оном језику који сте посисали с мајчиним млеком. Зато се она и зове матерњим језиком човечанства.

            Хвала Милану Обрадовићу, честитке Ружици Левушкини, свака част издавачу Прометеју.

Матија Бећковић о Пречнику
(у Вуковој задужбини)

Пре некол'ко година, на једном сајму књига, појавио се патријарх Павле, па су га дочекали издавачи, уредници, директори сајма и, онде под оном куполом, му причали како је тај сајам најбогатији од свих дотадашњих, где има више издавача, домаћих и страних књига, преведених и наших... И он је разгледао онај свод и оне наслагане књиге до врха оне куполе, и на крају питао: „Добро, је л' има и једна да нешто ваља?“. Опет су се збунили да међу толиким, које су претендовале на ко зна какву славу, он пита: „Има ли једна да нешто ваља?“. Сада већ на овом сајму, да је тако неко нешто питао, ја бих рекао да има једна - то је Пречник Милана Обрадовића, а издао га је Прометеј, а то је једно прометејско дело...

...Још кад сам чуо да је Милан ту, близу Ваљева, у неком селу, да зна толике језике и толике науке… То већ није први пут да се код Ваљева дешавају чуда са нашим језиком. Прво, рецимо, је било неко чудо онај Бели Марковић у Лајковцу, где сада Милан предаје физику. То је била нека необјашњива појава све док сам једном прочитао у неком тексту, а после више нигде нисам нашао, да је и онај Кодер [Ђорђе Марковић], песник, неки чудотворац језички рођен у тим Ћелијама, одакле је тај Бели Марковић, па сам имао утисак да језик има неки свој крвоток који је жив и који, као гејзир, негде избија, изнесе некога песника који тим језиком проговори...

...Овако сада некако испада да се језик брани сам и да је препуштен сам себи [...] и да нема оваквих појединаца који, у ствари, ем с једне стране пише Пречник, а у ствари пише једну огромну поему о језику, тако се све то може читати као песма, и песме о свакој речи, а кад то неко ради о свом трошку, то је неки феномен на који, опет, можемо да будемо поносни и захваљујући самом језику који рађа такве синове. То се нигде не учи, и то ни од кога није чуо...

...Ми смо песнички народ и тако смо оправдали своје постојање на Земљи, својом поезијом. Без тога се не би знало шта смо ми ту радили и што смо ту дошли, а тај језик који смо добили на тој Земљи која је наша, служи за то да нешто са те тачке испричамо што се не види ни са једне друге, на планети, и што не може рећи нико други осим ми. Тако да он још увек рађа такве синове, попут Милана Обрадовића, и сад кад смо чули његову биографију, то је већ све једна песма, једно довољно чудо, да нема ничега другога, него тога да он батали све те докторате, све те хемије, све то за чим чезне читав тај свет, а да онда гледа, кад има слободно време, да забележи неку реч, и кад чује неку, да мисли којом би је заменио на српскоме језику...

...Имамо овог ту [слика Вука Караџића], који нас гледа из тог ћошка, а и толики други знанци који су се родили и тумачили тај језик, они рађају своје наследнике и тамо где им се нисмо надали, и, ево, један од њих је и Милан Обрадовић, који је даровао своме народу овај, како га је он крстио, ПРЕЧНИК, а сам тај наслов можемо тумачити како год хоћемо - можда нешто НАЈПРЕЧЕ што нам је потребно.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * 

ПРЕЧНИК је „као лексикографско дело веома оригинално" ... „једно сведочанство могућности српскога језика"... Послужиће „очувању српског језика и писма у времену у којем су исти претерано изложени утицајима страних језика од којих је све теже одбранити се..."

др Ружица Левушкина

ПРЕЧНИК је једна од пет књига из едиције Популарна лингвистика које су Прометеју из Новог Сада донеле награду за издавачки подухват године (2024) на 67. Међународном београдком сајму књига.

„ПРЕЧНИК страним речима и изразима" можете пронаћи у многим књижарама, продавницама СПЦ, или наручити непосредно преко Прометеја, где је један од најтраженијих наслова: